Fobije ili bolesni strahovi mogu se javiti i na dečijem uzrastu. Jedan od karakterističnih strahova koji se javljaju u ovom periodu, i vezan je za školu, je strah od odgovaranja. U osnovi ove fobije leži strah od procenjivanja, te ga, s pravom, svrstavamo u krug sociofobičnih tegoba.
Strah od ogovaranja
Ovakva vrsta strahova najčešće se razvija u dece koja su zatvorena, nesigurna, plašljiva, preosetljiva na kritiku, koja potcenjuje sebe, ali i kod one s nedostatkom vešlina za ostvarivanje socijalnih komunikacija.

Početak je obično povezan s nekom za takvo dete, traumatskom situacijom, recimo podsmeh, kritika, ruganje od strane nastavnika ili vršnjaka. Strah se  može razviti i nakon opservacije strašljivog ponašanja neke druge osobe u istoj ili sličnoj situaciji, aii i nakon nažalost veoma čestih informacija o školi i profesorima kao bauku.
Za neke učenike odgovaranje; postaje prava mora, što ilustruje  i ispovest jednog od njih; „Kada čujem svoje ime, kada me nastavnik prozove, odjednom kao da vise ne čujem i ne vidim. Srce mi snažno zalupa i preseče mi se dah. Postane mi vrelo u obrazima, oznoje mi se dlanovi i tek onda kao da se iz daljine vraćam u učionicu. Naviru mi misli da ću nešto pogrešno da kažem, da ću ispasti glup, da će mi se smejati, pogotovu ako primete da sam pocrveneo.

 

Čujem svoj glas, noge me jedva drže, žurim da završim rečenicu i sednem. Ne znam šta sam rekao, tek kad sednem shvatim da sam mnogo više znao nego što sam uspeo da kažem.“ Važno je naglasiti da ovakva neprijatna doživljavanja na subjektivnom i vegetativnom nivou najčesće vode ka reakcijama izbegavanja, koje se mogu prepoznati u odbijanju , za čas spremnog deteta, da odgovara, pa i bežanje s časova koji su posvećeni obnavljanju gradiva. Nakon toga, može uslediti i kazna, koja dodatno doprinosi produbljivanju tegoba.
Šta činiti u takvim slučajevima!?
Najpre treba prepoznati problem kud deteta i pomoći mu da ga prevaziđe. S takvim detetom treba obazrivo raditi, posebno na motivaciji da odgovara  naučeno  gradivo, odnosno da ostane u situaciji straha, a ne da je izbegava. Ovo je važno uraditi s obzriom da reakcije izbegavanja pojačavaju strah, dok ulazak u njih i uspeh u prevazilaženju straha, dovodi do njegovog opadanja.
Ponekad je efikasno odstupiti od klasičnog ispitivanja s prozivanjem učenika. On može najpre da nešto ponovi, dopuni, pročita, i sl. Važan je i stav nastavnika prema takvom delelu. Kruto, nedosledno, kažnjavajuće ponašanje kritizerstvo i cinizam mogu samo doprineti nastanku straha i potpunug povlačenja i zatvaranja deteta.
S obzirom na to da se često u ovakve dece javlja i nedostatak  samopoverenja i osećanje inferiornosti, delotvornije je hrabriti, isticati i hvaliti kod njih ono što su dobro uradili, nego li isticati za primer nekog drugog učenika koji dobro radi i snalazi se u školskim obavezama.
Koncentracija ove dece je, zbog izraženih telesnih tegoba, poput lupanja srca, crvenjenja, i uglavnom usredsređena na njih. Potrebno je pomoći im da koncentraciju premeste i usredsrede na pitanje, time što će im se postavljati potpitanja, pomoći im da započnu s odgovorom, pogotovu porukama tipa „pomoći ću ti“ i sl.
Svaki pozitivni pomak u odgovaranju biće podstrek i potkrepljenje za novo suočavanje s neprijatnim strahom od odgovaranja. Psiholozi i bihevioralna terapija u ovakvim slučajevima mogu postići značajne rezuliate. Asertivni trening i savladavanje relaksacione metode  neophodni  su ovim učenicima, jer je najčešće njihov ceniralni problem nedovoIjna asertivnost u ponašanju. Treba ih naučiti da se nose sa svojim problemima, a ne da od niih beže. Ako steknu dovoljno samopouzdanja i razviju socijalne   veštine,   naročito veštinu komuniciranja, moći će konstruktivno da rešavaju sopstvene probleme, pa i da suzbiju srah od odgovaranja.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.