Metabolizam

Anis kao delotvorno sredstvo koje čisti krv i jača nerve

Za začinsku biljku anis (Pimpinella anisum) znali su još stari Egipćani pre tri i po hiljade godina.
Danas se anis najviše koristi kao začin za kolače, pecivo i hleb. U nekim krajevima anisom se začinjavaju sosovi, variva i salate.
Pekmez i kompot od šljiva, takođe, dobija posebnu notu ako mu se doda anis, pa se ovaj začin dosta koristi i u industriji kolača i slatkiša, ali i kozmetičkih proizvoda i kod proizvodnje likera.
U celom svetu postoje likeri i rakije sa mirisom anisa, među kojima su najpoznatiji francuski perno, turski raki, grčki uzo i makedonska mastika. Lekoviti delovi anisa su plod, odnosno zrelo seme, koje sadrži eterično i masno ulje, proteine, ugljene hidrate. Dominantni sastojak eteričnog ulja je transanetol od koga i potiču specifična aroma i slatkast ukus. Poseduje vitamine A i C, folnu kiselinu, kao i minerale kalcijum, magnezijum, fosfor, kalijum.
Seme anisa deluje protiv nadimanja, umiruje grčeve, jača želudac i pospešuje varenje. Anisov čaj spremljen sa pola kašičice meda i svežim listićem nane, vrlo uspešno otklanja mučninu. Za uklanjanje osećaja nadutosti lek se sprema tako što se kašičica samlevenih plodova anisa kuva desetak minuta u 2 dl mleka. Kada se mleko ohladi doda se kašičica meda, i tako spravljeno pije nekoliko puta u toku dana, dok smetnje ne prestanu. Lekoviti su i suvi plodovi anisa koji se žvaću. Opširnije...

Karanfilić jača jetru i budi apetit

Začinsku biljku karanfilić (Syzygium aromaticum) uglavnom vezuju za ritual kuvanja vina, ali je zbog karakteristične arome savršen dodatak i mnogim jelima, kolačima, napicima. Spada u slatke začine, ali daje poseban ukus i svinjskom pečenju, divljači, kobasicama, salamama, kao i supama...
Prapostojbina ove tropske biljke iz porodice mirti je Indonezija, ali u velikim količinama raste i na Molučkim ostrvima, Filipinima, u Zanzibaru, zapadnoj Indiji i Brazilu. Na naše prostore uglavnom stiže u obliku osušenih, nerascvetalih pupoljaka. Lako je proveriti da li su dobrog kvaliteta, jednostavnim bacanjem u vodu. Ako potonu, i puste intenzivan, oštar i prijatan miris, zbog čak 12 odsto aromatičnog ulja, znači da se radi o "originalu". Ako ne potonu i puste blag miris, u pitanju je odlično napravljen falsifikat od estrahovanog etarskog ulja.
Ovo je važno znati zbog lekovitog delovanja karanfilića, koji poseduje samo "originalni". Karanfilić pospešuje apetit i varenje, deluje kao antiseptik, odstranjuje sluz, jača jetru. Opširnije...

Pad šećera u krvi-hipoglikemija

Koncentracija nivoa šećera u krvi održava se u relativno bliskim vrednostima normalnog opsega (3,4-5,2 mmol/l) zahvaljujući kompleksnom sistemu međusobnih veza između moždanih ćelija, telesnih tečnosti i ćelijskih mehanizama.
Funkcija ćelija centralnog nervnog sistema (CNS - mozak) veoma je zavisna od koncentracije šećera koji se nalazi na nivou ćelijskih membrana ili u cirkulaciji. Poznato je da pad šećera u krvi dovodi do osećaja neodoljive gladi, što je direktno povezano sa signalima koji odlaze iz ćelija CNS i daju signal za oslobađanje glikoze iz depoa u kojima se ona nalazi u vidu glikogena (jetra i bubrezi).
Neophodan izvor energije za druga tkiva (skeletne mišiće, srčani mišić, nadbubrežnu žlezdu i druga tkiva) predstavljaju masne kiseline, koje nastaju razgradnjom masti, a na taj način organizam štedi i koristi glikozu samo za ćelije CNS. Kontraregulatorni odgovor hormona koji reaguju na pad šećera u krvi jesu: insulin i glukagon (hormoni gušterače), kateholamini (hormoni srži nadbubrežne žlezde), kortikotropin i kortizon (hormoni kore nadbubrežne žlezde) i hormon rasta (hormon hipofize).
Najčešći uzroci hipoglikemije mogu se podeliti na osnovu nivoa insulina u krvi nakon dvanaestočasovnog gladovanja:
Hipoglikemije našte sa povećanom koncentracijom insulina - uzrokovane su najčešće neadekvatnom terapijom pacijenata koji imaju šećernu bolest (velika doza insulina, ili neadekvatan obrok nakon primljenog insulina, ili neadekvatna fizička aktivnost nakon primenjene doze insulina ili oralnih hipoglikemika)

Osmoza

Osmoza označava difuziju molekula rastvarača kroz polupropustljivu membranu koja propušta molekule rastvarača, ali zato ne propušta molekule rastvorene supstance.Ako su dva rastvora različitih koncentracija  odvojena semipermeabilnom membranom, koja je nepropustljiva za čestice rastvora supstabcije, a propustljiva je za čestice rastvarača i nastaje prelaženje molekula rastvarača iz rastvora manje koncentracije u rastvor sa većom koncentracijom.Taj proces naziva se osmoza.Prolaz molekula vode kroz ćelijsku membranu u organizmu zasniva se uglavnom na principu procesa osmoze.Najbolji primer procesa osmoze kroz ćelijsku membranu  je vraćanje vode iz medjućelijskog prostora u krv kroz zidove venskih kapilara.Pošto u krvi venskih kapilara osmotski pritisak je veći jer u krvi ima više belančevina ( onkotski pritisak ).U slučaju koloidne čestice belančevine ne mogu da prolaze kroz ćelije zida kapilara, što dovodi do prelaženja molekula vode-osmoze iz medjućelijske tečnosti u krv venskih kapilara.
Prilikom difuzije molekula rastvarača kroz membranu nastaje porast nivoa tečnosti na jednoj strani membrane i smanjenja nivoa tečnosti na drugom nivou.Ukoliko se ta dva pritiska izjednače nastaje ravnoteža i nema više podizanja nivoa tečnosti.
Pritisak pri kome se uspostavlja ova ravnoteža naziva se osmotski pritisak.U prirodi postoji više primera osomze, kao što je uzimanje vode iz zemljišta od strane biljaka ili ulaženje vode u ćeliju itd.Ako ćeliju stavimo u hipotoničan rastvor ( rastvor koji je manje koncentracije u odnosu na samu ćeliju ), dolazi do ulaženje vode u ćeliju.U hiprtoničnom rastvoru ( koncentrovaniji od rastvora u samoj ćeliji) voda će izlaziti iz ćelije i smežuraće se.Zato je važan stalan osmotski pritisak odnosno količina vode u organizmu što se naziva osmoregulacija.