depresijaKod obolelog uzrokuje značajan psihološki distres, smanjuje kvalitet života, doprinosi poremećenim odnosima u braku i porodici, smanjuje produktivnost i radnu sposobnost obolelog.
– Međutim, ovo stanje se često ne prepoznaje i ne shvata se ozbiljno. Ne perepoznaju je ljudi koji od nje pate, njihove porodice, pa čak ni lekari – kaže mr sc. med. dr Gorica Đokić. spec. neurologije, čija je uža oblast bavljenja neuropsihifarmakologijom, i dodaje:
– Mnogo naših ljudi svaki psihijatrijski poremećaj, pa i šizofreniju naziva depresijom. Svega jedna četvrtina ljudi misli da depresija mora da se leči antidepresivima, a i od toga veliki broj misli da antidepresivi stvaraju zavisnost. Ipak, najalarmantnije je to što većina ljudi i dalje misli da osoba može sama da se izbori sa svojom bolešću, da to može da se reši razgovorom sa bliskim osobama ili psihoterapijom (što jeste bitan, ali ne i jedini način lečenja depresije), što, naravno, nije moguće. Jedan deo lekara takođe misli da pacijente koji imaju objektivne razloge za depresivnost ne treba lečiti, ili da lečenje ne mora da se nastavi ako je pacijentu bolje. Zbog čega nastaje
Sklonost ka obolevanju od depresije zavisi od mnogih faktora: od genetskih, preko tipa ličnosti do socijalnog okruženja. Ali, najvažniju ulogu ima poremećaj u funkcionisanju neurotransmiterskih sistema u mozgu, prevashodno serotonina, norepinefrina i dopamina.
Prema podacima iz Velike Britanije, na 2.500 pacijenata koji se jave lekaru u primarnoj zdravstvenoj zaštiti godišnje, 400 ih ima nedijagnostifikovanu i nelečenu depresiju, 100 ima dijagnostifikovanu i lečenu depresiju, svega 10 ih se javi psihijatru, troje ima tešku epizodu samopovređivanja, a jedan izvrši samoubistvo.
Simptomi
Depresivni poremećaj se karakteriše sniženim, iritabilnim ili apatičnim raspoloženjem, nedostatkom životne energije, gubitkom interesovanja i nemogućnošću uživanja. Drugi česti simptomi su: loša koncentracija, nedostatak samopouzdanja i samopoštovanja, osećanje krivice i bezvrednosti, pesimizam ili crne misli, ideje samopovređivanja, misli ili radnje, poremećaj spavanja i apetita. Težina epizode depresivnog poremećaja zavisi od dužine trajanja, težine, tipa i brojnosti simptoma, radne sposobnosti, sposobnosti obavljanja svakodnevnih obaveza i sposobnosti održavanja ličnih kontakata i porodičnih odnosa.
Lečenje
Lečenje depresivne epizode, osim ako je prema mišljenju stručnjaka izuzetno blaga i kratkotrajna, mora da podrazumeva farmakoterapiju, a idealni koncept lečenja jeste kombinacija farmakoterapije i psihoterapije, posebno kognitivno-bihevioralne terapije koja je u svetu najprihvaćeniji metod u lečenju depresije.
Što se lekova tiče, podrazumeva se davanje individualno biranih antidepresiva u najmanjem trajanju od tri do šest meseci, u zavisnosti od osobina svakog pacijenta ponaosob i kliničke slike njihove bolesti.
Antidepresivi koji su najčešće u upotrebi deluju putem serotoninergičkog sistema, kao što je npr. „Coaxil“ ili serotoninskih receptora (SSRI), npr. „Cipralex“, „Seroxat“, „Zoloft, „Flunisan“; ili putem serotonina i norepinefrina, npr. „Anafr-anil“, „Calixta“, „Amyzol“; ili putem norepinefrina i dopamina, npr. „Zyban“.
Tuga ili depresija?
Neraspoloženje, nesreća, tuga normalne su ljudske reakcije na određene životne situacije, ali se mogu javiti i iznenada i bez očiglednog razloga. Depresivno ili sniženo raspoloženje kao simptom predstavlja neraspoloženje ili tugu koja traje duže od očekivanog, koje prevazilazi razmere očekivanog ili izgleda nekontrolisano. Depresivno raspoloženje može biti pratilac brojnih telesnih bolesti kao što su malignitet, endokrinološke bolesti, hronične bolesti, ili se može javiti u sklopu različitih psihijatrijskih sindroma.
Češća kod žena
Oko 15 odsto opšte populacije ima depresiju kao ozbiljan simptom, a prosečno oko 10 odsto depresiju kao psihijatrijski poremećaj. Major depresija je češća kod žena, ali je kod oba pola najčešća u periodu od 35. do 44. godine života. Prosečno 10 odsto žena ima tešku depresivnu epizodu u nekoliko meseci po rođenju deteta. Prosečno 0,5-2,5 odsto dece ima major depresiju, a procenat u doba adolescencije raste do osam odsto. Oko 16 odsto pacijenata u okviru od godinu dana nakon prvog pokušaja samoubistva ponovo pokuša da se ubije, u čemu uspe jedan do dva odsto.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.